Iz­vla­če­njem glav­nih na­gra­da, a po­tom i su­per­pre­mi­je – sta­na u Pod­go­ri­ci ju­če je okon­ča­na na­grad­na igra „Sva­ki je dan šan­sa za stan”. Do­bit­ni­ci­ma je sre­ću do­ni­je­la Ve­sna De­dić, te­le­vi­zij­ska no­vi­nar­ka i spi­sa­teljica, ko­ja ni­je kri­la za­do­volj­stvo što joj se pru­ži­la pri­li­ka da sa „Da­nom” usre­ći na­še či­ta­o­ce, uče­sni­ke na­grad­ne igre, a po­seb­no Mi­li­cu Vo­ji­no­vić, iz Ba­ra, ko­joj je pri­pao stan. Iz­vla­če­nje na­gra­da oba­vlje­no je u pro­sto­ri­ja­ma re­dak­ci­je u pri­su­stvu ko­mi­si­je ko­ju su sa­či­nja­va­li: De­jan Ra­žna­to­vić, Smilj­ka Mi­lič­ko­vić i Mi­ljan Iva­no­vić, pred­stav­ni­ci fir­me „Ju­me­dia Mont”. Ve­sna De­dić je naj­pri­je iz­vu­kla do­bit­ni­ke va­u­če­ra za na­mje­štaj u vri­jed­no­sti od po 500 eura, a po­tom i one ko­ji će za Grč­ku ot­pu­to­va­ti sa još jed­nom oso­bom.
– Ve­li­ko nam je za­do­volj­stvo što je i ova na­grad­na igra „Da­na” ima­la ve­li­ki od­ziv kod na­ših či­ta­la­ca, u šta se mo­že­mo uvje­ri­ti za­i­sta ve­li­kim bro­jem ko­ve­ra­ta ko­je su pri­sti­gle u na­šu re­dak­ci­ju. Već tra­di­ci­o­nal­no „Dan” svo­jim igra­ma, po­red to­ga što na­gra­đu­je broj­nim vri­jed­nim po­klo­ni­ma, rje­ša­va i eg­zi­sten­ci­jal­no pi­ta­nje, po­kla­nja­ju­ći stan, pa je ta­ko i ovog pu­ta. Sva­kog da­na, ne­dje­lje i mje­se­ca di­je­li­li smo prak­tič­ne i vri­jed­ne po­klo­ne. Da­nas smo ko­nač­no do­bi­li i do­bit­ni­ke glav­nih na­gra­da – pet do­bit­ni­ka pu­to­va­nja za dvo­je u Grč­ku i pet do­bit­ni­ka va­u­če­ra za na­mje­štaj u vri­jed­no­sti od po 500 eura i na­rav­no naj­vr­ed­ni­je na­gra­de od svih – sta­na u Pod­go­ri­ci. Na­še či­tao­ce, a i ši­ru jav­nost smo na­vi­kli da im na­grad­nim igra­ma rje­ša­va­mo ve­o­ma va­žna ži­vot­na pi­ta­nja, i dra­go nam je što iz go­di­ne u go­di­nu, upra­vo kroz nji­ho­vu lo­ja­nost ima­mo po­tvr­du da ra­di­mo pra­vu stvar.
Če­sti­tam da­na­šnjim do­bit­ni­ci­ma, po­seb­no do­bit­ni­ci sta­na Mi­li­ci Vo­ji­no­vić, ali i svi­ma osta­li­ma ko­ji su osva­ja­li na­gra­de to­kom igre i po­zi­vam ih da i da­lje bu­du uz svo­je omi­lje­ne no­vi­ne ko­je ih broj­nim iz­ne­na­đe­nji­ma i pro­jek­ti­ma ne­će iz­ne­vje­ri­ti – re­kla je Smilj­ka Mi­lič­ko­vić, šef mar­ke­tin­ga „Da­na”.


ZA VE­SNU DE­DIĆ JE 2016. GO­DI­NA JU­BI­LE­JA KO­JI SU OD­RE­DI­LI NjEN ŽI­VOT­NI I PRO­FE­SI­O­NAL­NI PUT
Iskre­nost mje­ra za uspjeh
Autor­ka kult­ne te­le­vi­zij­ske emi­si­je „Bal­kan­skom uli­com” Ve­sna De­dić uvje­re­na je da je re­cept za uspjeh iskre­nost. Sve stva­ri ko­je ura­di iz sr­ca osu­đe­ne su na uspjeh. Zvu­či pa­te­tič­no, ali je tač­no. Za­to je 2016. za nju ju­bi­lar­na – na­vr­ša­va se tač­no 30 go­di­na od ka­da je do­šla u Be­o­grad da stu­di­ra, 25 ka­ko je na RTS-u i tač­no 15 od pr­ve emi­si­je „Bal­kan­ske uli­ce, i 15 od ka­ko je po­sta­la maj­ka. A, „Bal­kan­sku uli­cu” ni­je do­bi­la, ni­ko joj je ni­je po­nu­dio. Ide­ja o emi­si­ji joj se ro­di­la ma­lo po­sli­je kćer­ke Len­ke. Bi­la je to 2001. go­di­na, sve te­le­vi­zi­je su kre­nu­le sa ve­li­kim šou pro­gra­mi­ma, a ona je bi­la si­gur­na da že­li da pra­vi jed­no­stav­ne ljud­ske pri­če na te­mu ko su nam otac i maj­ka, ka­ko su nas vas­pi­ta­va­li, šta smo u ži­vo­tu že­lje­li, a šta smo do­bi­li, šta smo po­sti­gli...
– Oti­šla sam u RTS i re­kla da že­lim emi­si­ju ko­ja će go­vo­ri­ti o tre­nu­ci­ma sre­će i tu­ge, ko­ja će go­vo­ri­ti o ne­či­jem ži­vo­tu. I do­bi­la od­go­vor: „A, to nas ne in­te­re­su­je”. „Jel` vas ne in­te­re­su­je?”. I, da­la sam ot­kaz. „Bal­kan­skom uli­com” je po­če­la na Te­le­vi­zi­ji „Po­li­ti­ka” i tek po­sli­je go­di­nu da­na po­zvao me je Alek­san­dar Ti­ja­nić da se vra­tim na RTS. Ima­la sam sre­ću da Bran­ka Ota­še­vić, naš naj­ve­ći TV kri­ti­čar ika­da, već dru­gu epi­zo­du po­hva­li. I me­ni je to da­lo vje­tar u le­đa. I evo, tra­je­mo do da­na da­na­šnjeg. Mi­slim da su iskre­nost i emo­ci­ja odr­ža­li ovu emi­si­ju na ma­lim ekra­ni­ma. Uvi­jek sam sa svo­jim sa­go­vor­ni­ci­ma pri­ča­la o jed­no­stav­nim stva­ri­ma. Po­go­to­vo u da­na­šnje vri­je­me kad je sve što je nor­mal­no po­sta­lo eks­klu­zi­va. Tru­dim se da u svo­jim emi­si­ja­ma pri­ča­mo o stva­ri­ma ko­je či­ne da ne­ko bu­de vo­ljen, sre­ćan, za­do­vo­ljan, to jest o onim stva­ri­ma ko­je su ih uči­ni­le ta­kvi­ma – ka­že Ve­sna.
Po­čet­kom ma­ja iz­la­zi nje­na no­va knji­ga „Ni­či­ja”. Po­put pret­hod­nih se­dam ro­ma­na i ovo je me­lo­dra­ma i, ka­ko ka­že, isto će se pla­ka­ti.
– Tre­ti­ra te­mu o ko­joj sve raz­mi­šlja­mo u po­sled­nje vri­je­me. Na­i­me, že­ne na ovim pro­sto­ri­ma su ge­ne­ra­ci­ja­ma vas­pi­ta­va­ne da bu­du po­sve­će­ne po­ro­di­ci i dje­ci. A, ko­me maj­ka ni­je go­vo­ri­la ka­da bi­smo po­ka­za­le ma­lo bun­ta: „Ti sa­mo mi­sliš na se­be”. Vas­pi­ta­va­ne smo da je sra­mo­ta raz­mi­šlja­ti o se­bi. A, isti­na je to da sva­ka že­na, kad joj muž ode dru­goj ili sa da­ljin­skim u spa­va­ću so­bu, osta­ne sa­ma sa so­bom. Sa ve­li­kom pa­žnjom bi­ra­mo ci­pa­le ili ha­lji­nu ko­je će­mo ku­pi­ti, u ko­ju će­mo ško­lu ići. Ali za­to, bi­ra­mo sti­hij­ski ono­ga u ko­ga se za­lju­bi­mo i sa ko­jim pro­ve­de­mo ži­vot. A, ži­vot je je­dan je­di­ni – ot­kri­va Ve­sna si­že „Ni­či­je”.
Ka­že da nijed­nom ni­je sje­la da pi­še sa ide­jom da to bu­de po­seb­no „pa­met­no dje­lo”, a da bi o njoj go­vo­ri­li: „Ah, ka­ko je Ve­sna pa­me­tan pi­sac”, pa da do­bi­je „Ni­no­vu na­gra­du” i „opa­ri” se pre­ko nje.
- Sa­mo sam že­lje­la da sa is­ku­stvom zre­le že­ne ko­ja je sva­šta pro­šla u ži­vo­tu, a o ono­me što ni­je pro­šla raz­mi­šlja­la je, na­pi­šem knji­gu. Mo­ti­vi nas sve od­re­đu­ju. Ina­če, mo­ja dav­na­šnja lju­bav je­ste pi­sa­nje. Mno­go mi zna­če či­ta­telj­ke ko­je mi pri­la­ze, njih de­se­ti­ne hi­lja­da, one ko­je mi do­la­ze na pro­mo­ci­je i ša­lju po­ru­ke pre­ko Fej­sbu­ka, da do zo­re ni­su spa­va­le či­ta­ju­ći mo­je ro­ma­ne, ili da su ima­le osje­ćaj da sam za­bi­lje­ži­la nji­ho­vu ži­vot­nu pri­ču... Knji­žev­ni kri­ti­ča­ri su sklo­ni da sva­ki ro­man ko­ji na­pi­še že­na obi­lje­že kao la­ku li­te­ra­tu­ru, i ja se pro­tiv to­ga ne bo­rim. Me­đu­tim, smatram da ne po­sto­ji ni­šta ozbilj­ni­je na ovom svi­je­tu ne­go što je lju­bav, ni­šta ozbilj­ni­je ne­go što je brak, i ni­šta ozbilj­ni­je ne­go što su ro­di­telj­stvo i pri­ja­telj­stvo. Eto, pi­šem o to­me i že­ne to vo­le – za­klju­či­la je go­šća „Da­na” Ve­sna De­dić.
S.ĆET­KO­VIĆ


Lju­bav je ozbilj­na stvar

– Ka­da či­ta­telj­ka uđe u knji­ža­ru i ku­pi ne­ki od mo­jih ro­ma­na, ona ima raz­log za to. Te mo­je či­ta­telj­ke su pa­met­ne že­ne, no­vi­nar­ke, dok­tor­ke, do­ma­ći­ce... ši­ro­ka gru­pa. To ni­je li­te­ra­tu­ra ko­ja bi tre­ba­lo da bu­de u škol­skim lek­ti­ra­ma, ali či­ni ljep­šim jed­no lje­to­va­nje, i uljep­ša ži­vot jed­noj že­ni ko­ja je pla­ka­la jer joj muž ima lju­bav­ni­cu, jer joj di­je­te ima sve je­di­ni­ce, i za­to što joj je naj­bo­lja dru­ga­ri­ca za­bi­la nož u le­đa. To su sve sva­ko­dnev­ne stva­ri, ali one iza­zi­va­ju emo­ci­je i za­to mo­je či­tateljke sa uz­bu­đe­njem oče­ku­ju mo­je ro­ma­ne. Naj­va­žni­je je to da sam no­vi­nar­ka ko­ja pi­še ro­ma­ne, i nijed­nu knji­gu ni­sam po­če­la da pi­šem, a da ni­sam iz­vr­ši­la ve­li­ko is­tra­ži­va­nje o če­mu či­ta­telj­ke že­le da či­ta­ju – ka­že Ve­sna.
Do sa­da je ob­ja­vi­la: „Kao le­to”, „Za­u­vek u sr­cu”, „Sun­ce me­ni, sun­ce te­bi”, „Ti si me­ni sve”, „Po­la du­še”, „Za­gr­li me”, „Ču­vaj me”. U ma­ju će ob­ja­vi­ti osmi ro­man – „Ni­či­ja”.


Div­no je kad ne­ko­me uljep­ša­te dan i ži­vot

Od­go­vor­no i pre­da­no, čak i žmu­re­ći, Ve­sna De­dić je iz ve­li­kog bub­nja, po­pu­nje­nog do vr­ha, iz­vla­či­la do­bit­ne ko­ver­te. Po­zna­ta te­le­vi­zij­ska no­vi­nar­ka i spi­sa­telj­ica ra­ni­je ni­je ima­la pri­li­ku da ne­ko­me do­ne­se sre­ću u na­grad­noj igri. Za­to je po­ziv „Da­na” ob­ra­do­vao i sa ve­li­kim za­do­volj­stvom je do­pu­to­va­la u svo­ju Pod­go­ri­cu.
– „Dan” je me­ni uči­nio uslu­gu, jer sam ne­ko­me do­ni­je­la do­bro. A, mi­slim da ni­je vi­šak ako se još ne­ko s vre­me­na na vri­je­me po­mo­li za mo­je zdra­vlje. Pre­di­van osje­ćaj je to – ka­za­la je ona.
Zbog sve­ga to­ga, „i baš za­to što je osje­ćaj pre­di­van” Ve­sna De­dić je pro­ve­la be­sa­nu noć uoči iz­vla­če­nja. Že­lje­la je da iz­vu­če do­bit­ni­ka kome je stan baš potre­ban.
Ra­do­snu vi­jest po­ro­di­ci Milice Vo­ji­no­vić iz Ba­ra upra­vo je ona ja­vi­la. Na njen po­ziv od­go­vo­rio je Jo­van, otac sreć­ne do­bit­ni­ce. Ve­sni je is­pri­čao da je vjer­ni či­ta­lac „Da­na”. Uz­bu­đen i sre­ćan obe­ćao joj je da će po­pi­ti po ča­ši­cu lo­ze u nje­no i kćer­ki­no zdra­vlje...
– Stan je oti­šao u ru­ke dva­de­se­to­go­di­šnje Mi­li­ce. Do­bit­ni­ca je stu­dent­ki­nja elek­tro­teh­ni­ke u Pod­go­ri­ci i pod­sta­nar­ka je. Pun po­go­dak! Pre­di­van je osje­ćaj zbog to­ga. Du­bo­ko vje­ru­jem, ci­je­log svog ži­vo­ta, da sve do­bro što uči­ni­mo jed­nom će nam se, na ne­ki na­čin, dobrim vra­ti­ti. Po­što sam da­nas usre­ći­la je­da­na­est lju­di, i isto to­li­ko po­ro­di­ca, imam raz­lo­ga da se na­dam ve­ćoj sre­ći i ra­do­sti u bu­duć­no­sti. Za­hva­lju­jem kom­pa­ni­ji „Ju­me­dia Mont” što mi je omo­gu­ći­la ova­kvo za­do­volj­stvo – ka­za­la je Ve­sna De­dić.